Pre neki dan čujem reč u nekoj vrlo živoj, ozbiljnoj diskusiji: LIČNOSTKINJA! Teško je prečuti. Sve češće čujemo i čitamo razne kovanice poput ove, a za sve to je obrazloženje rodna ravnopravnost jezika. Forsiraju ih upravo žene koje, kako većina njih kaže, ne žele više da nose balast „muškosti“ u svojim zvanjima i titulama, a očigledno ni prilikom korišćenja nekih drugih imenica kojima se predstavlaju ili oslovljavaju!
Ravnopravnost žena nije više ni metafora, ni ambicija nekog pokreta iz senke, već je realnost (za koju se, istina, još dugo, dugo valja boriti), ali šta se, i da li se išta zaista može postići čudnim konstrukcijama rodno ravnopravnog jezika?
Pre neki dan čujem reč u nekoj vrlo živoj, ozbiljnoj diskusiji: LIČNOSTKINJA!
Teško je prečuti. Na stranu i kompleksno značenje pojma ličnost, ali ako se zadržimo na kratkoj opisnoj definiciji sa Wikipedije, da je ličnost jedan od temeljnih pojmova psihologije koji se odnosi na neponovljiv, relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan psihički sklop osobina, koji određuje karakteristično i dosledno ponašanje individue.
Ko je u pravu?
Neko vreme se dizala prašina oko odluke SANU o rodno diferencijalnom (srpskom) jeziku i njegovim pravilima, pa se ta prašina raspršila a jezik ostao ranjiv i otvoren za razne novotarije. Činjenica je da je jezik živa stvar, da se vremenom menja, da često zbog online i/ili tehnoloških invoacija moramo da „uvozimo“ pojmove, ali bi ipak trebalo da postoji neka granica, bar u javnim komunikacijama. Često valjda zaboravljamo da i jezik ostavljamo generacijama iza nas.
Odbor za standardizaciju Instituta za srpski jezik SANU pre nekoliko godina dao je obrazloženje po pitanju imenovanja zvanja i titula ženskih osoba, u kome se, između ostalog navodi da gramatički i prirodni rod imenica u srpskom jeziku nisu identični, i da gramatička kategorija ženskog roda nije jedino sredstvo za obezbeđivanje vidljivost žena u srpskom ili bilo kom drugom jeziku, niti pak može uticati na diskriminaciju ili ravnopravnost polova.
Ipak, sve češće u zvaničnoj upotrebi su komunikološkinja, ekspertkinja, borkinja, akademkinja, sledbenjikinja…Kako Vam to zvuči?
Jezik i verbalni izumi
Malo je reči u čiju se istoriju može ući sasvim pouzdano, ali pitam se da li je svojevremeno, kada su prvi put izgovorene doktorka, servirka, pletilja, službenica, popadija, kneginja…neki ljudi bili jednako iritirani kao što danas reagujemo na verbalne izume?
Važeća gramatika srpskog jezika, koju inače koristi i Zakon o ravnopravnosti polova (član 10), navodi:
Termini kojima su u ovom zakonu označeni položaji, profesije, odnosno zanimanja, izraženi u gramatičkom muškom rodu, podrazumevaju prirodni muški i ženski rod lica na koje se odnose.
Lingvistički, srpki jezik karakteriše rodna neutralnost generičkog muškog roda. Što znači da bi zvanja poput pisac, trener, sudija, majstor,…ili bilo koja od gore-pomentih, trebalo koristiti u oba roda. Kako bismo inače titulirali žene kojima su ovo zanimanja – pisačica, trenerka, sudijica, majstorica? Ili piskinja, trenerinja, sudijkinja, majstorkinja?
Kako je bilo lako, iako suprotno važećim pravilima, uvesti ženski rod nekih zanimanja, poput: glumica, pevačica, umetnica, slikarka, vajarka, radnica, nastojnica, spremačica, služavka, prodavačica?
Reči kao rebusi
Primer stanovnice Španije već je bezbroj puta korišćen da prikaže nedoumice jezičkih pravila, odnosno njihovog odsustva, i opet nismo saznali šta je ispravno.
Kako je onda pravilno nazvati stanovnice Niša, Lisabona, NJujorka, Dubaija, Tokija, Virovitice, Beča (da ne nabrajam dalje!)
Nisam ni član SANU, ni lingvista, ali se bavim poslom koji zahteva neprekidnu upotrebu pravilne gramatike i tačnog jezika. Zato mi je ova tema bitna, kao što bi trebalo da bude bitna svakom ko se bavi komunikacijama, naročito poslovno. Ko je lingvistički autoritet u jednoj državi da preseče i uspostavi makar opšta mesta? Mislila sam da je SANU, ali očigledno da se o autoritet ove ustanove oglušuju mnogi, i da to prolazi. Ko onda?
