Đokovićev povratak na vrh obeležio je tenisku 2018.godinu, i ponovo pokrenuo rasprave da li će u naredniom periodu nadmašiti Federera i postati najbolji teniser u istoriji ovog sporta?! Pravo pitanje zapravo je, da li je Federer aršin teniske istorije?! I da li je iko?!
Ko je, kada i zašto proglasio Švajcarca nosiocem titule “najbolji teniser u istoriji” – odgovori pripadaju domenu medijskih i sponzorskih marketinških potreba za stvaranjem super-heroja. Psihologijom mase danas je lakše upravljati nego ikada. U individualnom sportu kakav je tenis, u kome je jedino bitno izaći na teren i pobediti, proglasiti jednog igrača za najboljeg tenisera svih vremena je apsurdno. Danas se samo raspravlja o Federeru, Đokoviću i Nadalu, a zaboravlja da su samo pre dvadesetak godina teniskim terenima jednako dominirali Sampras, Agasi, Lendl, a generaciju pre njih, Borg, Mekinro i Konors. I tako redom, u istoriju.
Rekordi i statistika
O ukusima, kao i navijačkim strastima nema svrhe raspravljati. Kao jedini argument ostaje statistika. A statistika je i komplikovana i prevrtljiva rabota kojom se može lako manipulisati, i u toj igri apsolutnih brojeva lako se gubi suština. Pogotovo danas, kada savremena tehnologija u svemu, pa i u sportu, može da izmeri sve, do nasitnijih detalja, i tako ponudi “dokaze” onima koji ih traže.
Kada se prelistava obilje raspoložive statistike rekorda na internetu (Ultimate Tennis Statistics, sa 1.400 kategorija), Federer je često pominjan ali ni mnogo više ni mnogo manje u odnosu na svoje direktne rivale ili igrače iz prošlosti. Takvo obilje podataka, mada daje mogućnost uvida u sve detalje, ipak gura u drugi plan one najvažnije parametre (ovog) sporta – broj pobeda, procenat uspešnosti i skor sa rivalima.
Najviše titula u tenisu, u muškoj konkurenciji, ima Konors, Amerikanac koji je igrao čak 27 sezona i odigrao najviše singl mečeva na turu, duže i više od bilo kog igrača sa liste najbolje desetorice (Tablea 1). Sledi ga Federer sa 99 titula, ali ni jedan ni drugi nisu među tri najuspešnija igrača po ukupnom učinku. I Nadal i Đoković su ispred Švajcaraca, a na vrhu je Borg.
Slično je i kada je reč o titulama “Igrač godine” Međunarodne teniske federacije (ITF) i Udruženja teniskih profesionalca (ATP). Sampras je najviše od svih – šest puta – poneo ovu titulu u obe kategorije, s tim što broj ITF titula deli sa Đokovićem.
Federer, Nadal i Đoković su još aktivni igrači, i nezahvalno je prognozirati da li će i ko od njih trojice imati prilike da promeni redosled na ovoj listi. Isti slučaj je i sa brojem nedelja provedenih na samom vrhu (Tabela 3).
Iako je Federer igrač koji je naviše vremena proveo na vrhu ATP liste – ukupno 310 nedelja (237 za redom, a slede ga Konors i Lendl, sa 160, odnosno 157), jedino Đoković i Nadal, pod uslovom da se Nadal vrati u formu, i obojica nastave sa dobrim igrama, imaju mogućnost da prestignu četvoricu prvoplasiranih. Đokovića, recimo, od rušenja ovog Federerovog rekorda deli 18,5 meseci, a Nadala malo teže ostvarljivih 27 meseci.
Zamka apsolutnih brojki
Kao što su svojevremeno Borg, a zatim Sampras imali periode apsolutne dominacije na turu, tako je svoj zenit imao i Federer – od 2004 do 2008, kada je i proveo 237 uzastopnih nedelja na vrhu ATP liste. Nakon toga su ga, najpre Nadal, a kasnije i Đoković, istisnuli sa vrha.
U periodu 2004-2009, Švajcarac je ostvario najviše pobeda i postavio mnoge rekorde koji i danas stoje uz njegovo ime. U vreme kada su najbolji iz prethodnih generacija odlazili a neki klinici se tek nazirali.I mada je od tada uvek bio pri vrhu, nikada više nije ponovio rezultate iz prethodnih godina.
Broj Grend slem titula se najčešće ističe kao razlog Federerovog nedodirljivog statusa najboljeg tenisera. Ako se već titule na četiri najveća turnira uzimaju kao parametar za proglašenje najboljeg igrača u istoriji, bitno je pomenuti da je od tih 20 rekordnih titula, Švajcarac čak 15 osvojio zaključno sa 2009. godinom. Do tada je osvojio i 4 od šest završnih mastersa, i većinu od svojih ATP 1000 turnira. Nadal je u profesionalne vode zakoračio 2003, a Đoković 2005 – u to vreme bili su samo neki novi klinci koji dolaze. Kada su postali dostojni rivali Federeru, stvari su se kompletno promenile (Tabela 4).
Da li je 20 Grend slem titula dostižno za Nadala i Đokovića, pokazaće vreme: Nadalu nedostaju tri, a Đokoviću šest. Međutim, i španski i srpski teniser već su pretekli Federera po broju osvojenih turirna iz Master serije 1000. Šanse da Federer njih (pre)stigne, deluju malo verovatno.
Grend slem statistika
Osim po broju titula, Federer drži rekord i po broju ukupno odigranih Grend slem turnira u karijeri, broju odigranih i broju dobijenih mečeva, kao i brjou odigranih završnih mečeva – finala, polufinala i četvrtfinala na četiri najprestižnija turnira. Đoković i Nadal, sa po 55 odigranih Grend slemova, nisu se našli ni na listi deset prvoplasiranih, ali su na drugom, odnosno trećem mestu i po broju odigranih i po broju dobijenih mečeva (Tabele 5 i 6).
Ipak, statistika uspešnosti na Grend slem turnirima ne ide Federeru u prilog. Ispred njega su, ma kako mali procenti bili u pitanju, Borg, a i Nadal i Đoković (Tabela 7).
Najveća rivalstva
Kada se pogledaju svi prethodni parametri, Federer nema dovoljno “kvalifikacija” da bude najbolji teniser u istoriji. Niti bilo ko od desetorice koji su ostavili najveći trag u ovom sportu. Đoković, Nadal i Federer su verovatno najveći “triling” koji je tenisu mogao da se dogodi, i treba uživati u njihovoj igri dok su još tu. O tome svedoči i rekordni broj njihovih međusobnih duela, što se nikada ranije nije dogodilo (Tabela 8). Njihova raznovrsnost i kao igrača i kao javnih ličnosti je dodatni začin koji današnjem tenisu daje draž.
Navijači imaju svoje favorite, i to niko ne može da im ospori. Kao što i brojke govore za sebe.
** Svi podaci u ovom tekstu preuzeti su sa sledećih sajtova: ATP, ITF i Ultimate Tennis Statistics.
