Toskana. Možda vam se čini da je o njoj sve napisano i ispevano, da je sve u njoj naslikano i fotografisano, a onda odete na pešačko-planinarsku turu kroz polja i bregove, šume, strnjike, vinograde, seoca, strme uspone, zalutate i u privatne posede, i otkrijete neku sasvim novu Toskanu.
U dobro poznate gradove stižemo putevima kojima obični turisti ne idu, i svakog dana, posle više i ne znate koliko pređenih kilometara, dočekaju nas gradske zidine, kule, kamene kuće, osenčene patinom. Firenca, Sijena, San Điminjano, Pienza, Voltera, San Kviriko, Vinči… Noge bride, ali osmeh ne skidamo s lica.
Toskana – predeli slikani vekovima
Nepregledni vinogradi i nabubrelo slatko grožđe sa još neobranih čokota prosto nas mame da im se prišunjamo i ubereom grozd koji će nam povratiti snagu i čija nam se slatkoća dugo zatim koprca u grlu. Kada smo posegnuli za prvim grozdom, obuzela nas je pritajena strepnja da se odnekud može pojaviti vlasnik, ali vrlo brzo shvatamo da na putevima kojima ideom nema žive duše. Do seoskog domaćinstva kome pripada vinogradu ima bar još nekoliko kilometara pešačenja.
Na putu ka Sijeni (koja se tek jedva nazire i daljini – slika iznad) doživljavamo Toskanu “u malom”. Sve je tu – uredno složeni vinogradi, pufnasti maslinjaci, čempresi kojih je ovde manje nego na jugu regije ali koji oživljavaju predele toliko puta viđene u filmovima, na razglednicama, umetničkim delima. Pogled zaista oduzima dah.
U takvim trenucima i ne razmišljamo o tome da je pred nama još 10, 12 ili 16 kilometara pešačenja.
Naravno, zastajemo da ovekovečimo ono što nam se nađe na putu.
Tako stižemo i do jednog privatnog gazdinstva, i pošto nigde ne vidimo tablu sa zabranom prolaska, odlučujemo se da “zavirimo”. Zatičemo nekoliko automobila u koje grupa mladih ljudi žurno trpa kofere. Prethodnog dana, tu su se venčali devojka iz Južnoafričke Republike i momak iz Finske. Sada se porodice pakuju, odlaze ka Rimu da uhvate let kućama.
Domaćica gazdinstva nas radoznalo gleda, raspituje se ko smo i kuda ćemo, i kada joj kažemo, iznosi vino. Kaže, dug je put pred nama, moramo da se okrepimo. Vino je, očigledno, bilo jako dobro, jer smo put nastavili sa po bocom ili dve u rancu. Niko se nije kasnije žalio na teret u rančevima. Samo na uspone.
Idemo dalje. Prolazimo kroz kapiju koju je priroda napravila kao da nas poziva da kročimo u nepoznato:
Približavajući se Sijeni, preslišavamo se koliko se ko još čega seća – kakve su istorijske, kulturološke i ostale razlike koje nam padaju na pamet, između Sijene i Firence, dva grada udaljena svega pedesetak kilometara. Očarani Firencom i svim njenim umetničkim draguljima, mada ne i nesnosnom gužvom i hordama turista (kako li je tek bilo pre zabrane pristupa automobilima?!) kroz koje smo se probijali prethodnog dana, pitamo se šta nas čeka u Sijeni.
Sijena – ljubav na prvi pogled
Za nas koji prethodno nismo bili u ovom gradu, Sijena je bila otkrovenje. LJubav na prvi pogled. Zašto? LJubavi na prvi pogled nemaju racionalno objašnjenje. Nešto u tom gradu vas prosto obuzme onog trenutka kada mu se približite…
A kada smo ušli u stari deo grada…LJubav je bila potpuna. Pridružujem se svima koji kažu da je ovaj grad, sa dobro očuvanim srednjovekovnim jezgrom i neverovatnim kulturnim i umetničkim bogatstvom – dragulj Toskane. Nas je ubrzo po ulasku u grad dočekao žestok polusatni letnji pljusak…
… a nakon puljska, divna igra duge na Piazza del Campo.
U svim gradovima do kojih smo dopešačili, imali smo po dva ili tri sata da budemo klasični turisti. Bar trećinu tog vremena, naravno, proveli smo odmorajući, uz ručak, kafu, pivo, sladoled…Valjalo je malo “doći sebi”, kako bismo upisali još nekoliko kilometara za taj dan, obilazeći od gradskih znamenosti ono što se moglo.
Ipak, najviše smo baterije punili tokom pešačenja.
Sledeći dan donosio nam je put ka San Điminjanu, još jednom srednjovekovnom gradu. Uzdignut na 324 metara nadmorske visine, opasan zidom iz 13. veka, ponosi se svojim centrom – Piazza della Cisterna – koju okružuju srednjovekovne, dobro očuvane kuće načičkane šarenim cvećem i prostrtim vešom.
San Điminjano – grad kula
Grad je karakterističan po visokim kulama – od 72 koje su gradile i u njima se tokom vekova skućile plemićke i porodice bogatijih trgovaca, ostalo je samo 14. Zbog njih vam se, dok idete ka gradu, čini da je nadohvat ruke. Ali, puno je još kilometara do, kažu, najboljeg sladoleda na svetu, za koji se, ovde, čeka u dugom redu. Ukusa je puno, svako bira svoj, ali ako vam se pruži prilika, ne propustite malinu sa ruzmarinom. Fantastičan spoj ukusa.
Na putu nam se našlo bar dvadesetak privatnih poseda. Veliki broj ovih domaćinstava se bavi agro-turizmom koji cveta u Toskani. U potrazi za pravim odmorom, daleko od gužvi i svih varijanti stresa, sve se više ljudi iz celog sveta odlučuje da desetak dana ili dve nedelje provedu u ovim oazama mira, domaće kuhinje i vina sa imanja.
Nakon ovih divnih prizora i maštanja o tome kako bi bilo lepo iznajmiti jednu od ovih kuća, i buditi se ujutru sa pogledom koji ne može da dosadi, naišli smo na neočekivanu prepreku (stazu ogrezlu u dubok mulj), pa smo morali da promenimo pravac. Ulazeći u šumu, prvu pravu na koju smo naišli, nismo znali šta nas čeka. Radovali smo se što ćemo, bar na kratko, izmaći suncu (bilo je dobrih 30 plus stepeni).
Radovali smo se i avanturi prolaska kroz nepoznato.
Kroz “prašumu” Toskane
Neprokrčena šuma, nabreklo korenje, šipražje, urkštene strnjike, sve je otežavalo put. Foto aparat je sklonjen u torbu, jer je obe ruke valjalo uposliti planinarskih štapovima, kako bismo se lakše probijali i izbegavali proklizavanje. A valjalo je sačuvati i foto aparat. Usput smo videli dve zmije, onda se nešto krupno kotrljalo ka nama niz liticu skroz obraslu drvećem (bio je to, ispostavilo se, jedan poveći radoznali pas, jedan od nekoliko njih koji su nas rado “onjuškali” na ovom putu), a kasnije, već na izlasku iz te toskanske džungle, na nekoj krivini, odjednom su se stvorile divokoze, čiji je mužjak bio spreman, ako zatreba, da brani svoj posed…
Ipak, najveće iznenađenje među ovim ogromnim stablima, kroz koje je konačno počeo da vijuga put udubljen konjskim kopitama (toliko i širok, koliko da samo jedna osoba može njime da hoda) bio je – fića. Obložen grafitima i izubijan. Ostala nam je nerešena zagonetka kako je uopšte tu dospeo. U blizini nema puta da bi mogao da sleti u jarugu, niti je neko kroz to šipražje mogao da ga tu doveze.
Kada smo konačno izbili na čistinu, obradovali smo se vinogradu više nego ijednom pre toga. Sočan, debeo grozd bio je sve što se moglo poželeti u tom trenutku. I dok smo se približavali uočenoj hladovini pod čempresima, naišla je grupa agro-turista na konjima, koje je, verovatno domaćin, poveo u razgledanje okoline.
Tu je spontatno nastao i lajtmotiv ovog dana – Zašto oni na konjima idu polako, a mi pešačimo a nabijamo ritam ?!
To i jeste pravilo ovakvih tura. Ne hoda se laganim korakom nedeljnog popodneva po gradskim parkovima, već ritmom planinara. U suprotnom, nikada ne bismo videli sve što jesmo.
Lutanje gradskim ulicama tek nas je čekalo.
(nastaviće se)
Pešačko-planinarsku turu po Toskani, ovog septembra organizovalo je Planinarsko društvo Železničar, Beograd.
Vođa puta bio je Radmilo Marić.
