Postoje i vukovi – maze, koji šene, vole crtaće, koji se uplaše policajaca i zagnjure njušku pod jaknu svog omiljenog dvonošca. Jedan takav postojao je u Beogradu. Zvao se Dorjan, živeo je u ZOO vrtu, šetao Kalemegdanom ijoš nekim beogradskim parkovima i ulicama. Bilo je to krajem osamdesetih. Da, i voleo je kerušu Dinu.
Zahvaljujući mom starom prijatelju Saletu – Aleksandru Tucoviću, prisetila sam se vuka Dorjana i te divne priče o odanosti, ljubavi, poverenju između čoveka i vuka. Sale je bio jedan od šestorice studenata koji su osamdesetih pomagali jednom drugom vuku – Vuku Bojoviću u obnovi beogradskog Zoološkog vrta. I tako je Sale postao Dorjanov čovek od poverenja. Bili su drugari, a Dorjan je Saletu jednom pomogao i da ugasi rođendanske svećice u njegovoj kući kod Saborne crkve.
Dorjan, naš vuk komšija
Mnogi danas za Dorjana, tog čudesnog vuka koji je bio naš sugrađanin, i ne znaju – nisu se ni rodili kada je on osvajao srca mnogih, ili nisu imali prilike da čuju za njega. Oni koji su ga sreli, bilo u ZOO vrtu ili u nekom od parkova, sigurno će ga se setiti. Bio je velika maza, i veliki strašljivko. Saleta je obožavao. Ta vezanost bila je obostrana.
Dorjanove avanture po parkovima i ulicama omogućio je tadašnji gradonačelnik Beograda, Bogdan Bogdanović, arhitekta, umetnik, pisac, profesor i član SANU. Veliki čovek pre svega. Pravi gospodin i reprezent onog Beograda koji je negde nestao. I sam je voleo da prošeta sa Dorjanom i Saletom.
Gradonačelnik Bogdan Bogdanović u šetnjama sa Dorjanom
“Profesor Bogdanović je uglavnom šetao oko Narodne biblioteke, i nekoliko puta mi je slao poruke da bi voleo da Dorjana zajedno šetamo”, priča mi Sale. “Onda bismo Dorjan i ja kolima ZOO vrta otišli do Narodne biblioteke, i provodili vrlo, vrlo lepe zajedničke trenutke. Umeo je profesor i da rano ujutru, oko 7 h, dodje kod paviljona Cvijete Zuzorić, a Dorjan i ja bismo mu se pridružili, pa smo pravili širok krug oko Kališa.”
Posle mnogo godina, Sale je iskopao tekst iz Politikinog zabavnika objavljen 1987, i oživeo priču i sećanje na zverčicu po imenu Dorjan. Priču koja je ne samo topla priča o odanosti i ljubavi čoveka i divlje životinje, već i svedočanstvo o jednom vremenu kada smo svi više verovali i u odanost, i u prijateljstvo, i u ljubav uopšte. I u mnoge druge, u međuvremenu pogubljene vrednosti.
Ceo tekst iz Politikinog zabavnika, iz 1987.godine:
Kada je Sale otišao iz ZOO vrta za svojim životom, Dorjan više nije odlazio u šetnje van vrta. I dalje je voleo ljude koji su dolazili u ZOO vrt. I Dinu. I tako je proživeo svojih petnaestak godina.
