Pariska pijanistkinja Kolet Maz sredinom juna ostavila je 104.godinu za sobom a neposredno uoči rođendana je, obeležavajući stogodišnjicu smrti svog omiljenog kompozitora Kloda Debisija i pun vek sopstvenog života za klavirskim dirkama, objavila četvrti album klasične muzike. Peti je u pripremi.
Kao i pre sto godina, kada je jednim prstom reprodukujući melodije koje su dopirale sa sprata iznad stana u kome je živela prvi put otkrila čarobnu moć dirki, Kolet i danas sa jednakom strašću seda za klavir u svom osunčanom domu, u 15. pariskom arondismanu. Na velikom Steinway pijaninu, snimila je i svoj četvrti album „104 godine za klavirom“ posvećen Debisiju (na kome su i dela argentinskih kompozitora – Astora Piacole i Alberta Ginastera).
Debisi kao večita inspiracija
Debisi je prva i večna muzička ljubav neobično vitalne Kolet Maz. Imala je četiri godine kada je Debisi umro. Stanovao je u njenom komšiluku, pa je zabavlja ideja da ga je možda i sretala.
„Debisi je za mene sve“, odgovara uvek isto na očigledno pitanje koje joj svi postavljaju. „Volim njegov senzibilitet. Svirajući ga, čujem prirodu, more, kišu koja pada…A ja volim prirodu“.
Kolet – Kako svirati Debsija:
Kolet Maz kaže da je klavir oduvek bio njen život. Kao dete, zamišljala je sebe kao koncertnog izvođača, ali joj roditelji, iako zadivljeni njenim talentom, nisu pomogli da tu želju do kraja sprovede u delo. Njena porodica pripadala je visokim krugovima pariske buržoazije s početka 20.veka i imala je drugačije planove za svoju kćerku. Dopustili su joj da se oproba na ispitu za l’Ecole normale de musique, koju su 1919. osnovali Alfred Kroto, francusko-švajcarski pijanista i dirigent, i Auguste Mangeot, francuski pijanist i muzički kritičar. Naravno, Kolet je prošla ispit.
„Dobila sam licencu predavača, koja mi je, ipak, eto, omogućila da živim od klavira. Na hiljade časova sam održala u školama Pariza i predgrađa, brojne individualne časove sam držala, dugi niz godina sam pratila jednu plesačicu“, rado priča.
Ruke su dijamant
l’Ecole normale je bilo mnogo bolje iskustvo i mnogo bolja škola od Konzervatorijuma odakle su, kako kaže, izlazili muzičari opsednuti takmičenjima, i čije su se ruke vremenom zablokirale. To što ona i danas svira bez teškoća, što je ruke slušaju i lako lete po dirkama, to duguje načinu na koji je podučavana – delikatno i uz puno improvizacije. Uškoli su ih učili da su njihove ruke dijamant na svilenom postolju.
Kolet i danas tako misli. Svakodnevno radi vežbe za ruke i zglobove, jer „oni moraju biti gipki, kao i celo telo“. Klavir se tako svira – prsti proizvode muziku, pokreti celog tela daju ritam i strukturu melodiji, a mašta u sve unosi dušu. U njenom repertoaru, vežbe celog dela su isto tako svakodnevna obaveza.
„Telo mora da bude gipko da biste proizveli na klaviru ono što osećate“.
Svakog dana četiri sata za klavirom
Muzika joj je donela i ono što u životu nije imala. Romantiku, recimo.
„Znate kakvi su muškarci – često nepouzdani. Klavir vam je lojalan. On reaguje – vi tražite a on daje“.
I Kolet Maz je verna klaviru. Oduvek svira četiri sata dnevno. Kaže da ni jedan jedini dan u prethodnih sto godina, bez obzira na okolnosti, nije preskočila taj ritual. Zato se u njenom predsoblju i nalazi mali klavir koji se može spakovati u gepek automobila.
Prvi je na ideju o albumu došao Koletin sin, Fabris, ranih devedesetih godina prošlog veka, kada je, kako se poverio Parisien-u, shvatio da bi bio veliki propust ne zabeležiti njen senzibilitet, njenu posvećenost muzici. Veruje da je njegova majka doajen među francuskim pijanistima.
„Ne želiš valjda da kažeš da sam stara?“, šaljivo reaguje Kolet i dodaje da je bila stara kada joj je bilo 15 godina, a da se danas oseća nikad mlađom.
Kolet Maz i tajne njenog mladalačkog duha
Svakodnevno sviranje i fizičke vežbe su samo deo tajni kojim ona objašnjava svoj entuzijazam i vitalnost.
Kolet kaže da postoje i mala zadovoljstva kojih se nikada ne smemo odreći, a njena su i dobar izbor hrane (u kome su tri sveža jaja nezaobilazna stavka), crna čokolada i obavezna čaša vina, vakog dana (Graves joj je omiljeno). Dnevne šetnje u društvu svoje kućepaziteljke, redovne posete frizeru…
“Morate se stalno truditi da poboljšate svoj život. I raditi ono što volite“, poručuje Kolet, i ako to možda zvuči i otrcano, Kolet Maz je upravo oličenje da je to realnost.
A da je svojim načinom sviranja doprla i mnogo dalje neego što je ikada mislila, nedavno je potvrdio jedan Koreanac koji je delegirao svog Božić Batu da ovoj simpatičnoj devojčici zašloj u 105. godinu uruči njgov poklon zahvalnosti.
