Svako grčko ostvro je priča i lepota za sebe, ali ostrvo Simi – jedno od 12 bisera Dodekaneza, još dok mu se približavate ploveći jugoistočnim Egejom budi u vama vatromet osećanja, raznobojnih i zavodljivih kao što su i pastelne fasade, cvetni balkoni i napupeli kaktusi koji vam se sve dublje uvlače u zenice kako se bližite laganom žamoru luke. Budi sećanja na bajke u kojima smo, kao deca želeli da živimo. A želimo i dalje.
Neki će reći da Simi podseća na mnogo poznatije Portofino ili Ćinkve Tere u Italiji. I na Veneciju delom, jer i ovde se nekada iz prvih kuća uz more ulazilo direktno u čamce. Italijanski uticaj je nesporan, ali nije jedini i nije ono zbog čega se zaljubljujete u ovo ostrvo na prvi pogled. Ovde se, kao uostalom i na većini grčkih ostrva, mešaju tragovi duge i burne prošlosti i zaostavštine osvajača sa čvrstom rešenošću ostrvljana da očuvaju relikvije i svaki trag bremenite istorije Simija u najvećoj mogućoj meri. Ali, Simi ima „ono nešto“ što se ne može opisati rečima. Ono zbog čega se čovek i zaljubljuje.
Strogo kontrolisani turizam
Turizam je poslednjih godina bitna stavka u razvoju Simija koje je od davnina živelo od, i postalo poznato po brodogradnji i berbi, odnosno izronjavanju morskih sunđera. Sunđera više nema po morskom dnu u količinama u kojima ga je nekada bilo, brodogradnja je 
postala više tehnološki a manje umešni posao, a turizam je preplavio Egej. Simi se prilagodio, čuvajući tradiciju i prihvatajući turizam, ali ga i strogo kontrolišući.
Na ostrvu nema aerodroma, niti ostrvljani i Grci imaju nameru da dozvole njegovu gradnju. Do Simija se može samo morskim putem, a i pristajanje turističkih brodova koji dovode radoznalce na jednodnevne izlete je ograničeno. Ukratko, ostrvo je pod zaštitom države.
Stare kuće se ne ruše, već renoviraju, a od razrušenih temelja i zidova čuva se svaki kamen i svaka greda. Ne samo zato što je ovde već skoro pola veka zakonski zabranjena gradnja, već zato što se stanovnici ovog ostrva izuzetno ponose autentičnošću svog grada. Neverovatno je sa koliko žara pričaju o lučnim tavanicama i malim okruglim prozorima, ili o šarenim žaluzinama koje predano čuvaju i farbaju, jer, kažu, ništa bolje od njih ne štiti od ovdašnje žege. Na stranu što su u obavezi, koje se revnosno i bez gunđanja drže, da na nekoliko godina obnavljaju fasade.
Čuvaju tako, kažu, i svoju istoriju. Žitelji Simija nikada nisu bili voljni ratnici u duši, već spretni pregovarači i trgovci. O tome pomalo komično svedoči i Duty Free Shop, kućica u centralnom delu luke koju prvo ugledate kada siđete sa broda. Tu je zbog Turaka – svega 7 kilomatara deli Tursku obalu od Simija. Iznenadiće vas i toranj – imitacija, tačnije pokušaj imitacije londonskog Big-bena iz 1890.godine kojeg je jedna lokalna porodica tih davnih dana pokušala da „oživi“ po povratku iz prestonice najveće imperije na ostrvo.
Simi – putovanje kroz vreme
Grčka mitologija naravno, nudi svoja objašnjenja nastanka i imena ostrva – sa nimfama, praunicima kraljeva, rodoskom princezom pa čak i jednim majmunom (scimmia) u glavnim ulogama. Homer pominje ostrvo u Ilijadi, kao i Herodot i Tukidid u svojim zapisima. I arheološka nalazišta ukazuju da je ostrvo bilo naseljeno još u praistorijsko doba.
Kao i ostatak Dodekaneza, i ostvro Simi je bilo pod Rimskom, pa pod Vizantijskom imperijom, a od 13. do 15. veka pod vlašću viteza Malteškog reda. Njih je zatim sa ostrva proterala Otomanska imperija, a lokalno stanovništvo je odlučilo da se ne laća pušaka, već je Osmanlijama ponudilo svoje veštine u gradnji brodova. Sultanu je to odgovaralo, dao im je zauzvrat i velike privilegije, pa je Simi ne samo očuvan nego je praktično postao trgovinska prestonica regije.
Tokom 19.veka, ceo arhipelag, ali Simi pre svega, doživeo je pravi procvat. A onda je usledio sunovrat: početkom 20.veka ostrvo su okupirali Italijani, privreda je naglo počela da propada, stanovništvo se masovno iseljavalo a nad onima koji su ostali izvršena je italijanizacija (i danas se ovde italijanski često čuje među starijim meštanima). Onda je došla nemačka okupacija i prvo pravo veliko razaranje ostrva – povlačeći se 1945, Nemci su velikom količinom eksploziva razneli stari deo grada.
Simi je konačno vraćen Grčkoj 1948.
Procvat ostrva – izranjanje sunđera sa morskog dna
Ostrvljanima je pre par vekova veliki procvat donelo izranjanje i trgovina sunđerima sa morskog dna. Istorija ovog nekada unosnog ali visokorizičnog posla opisana je tek u knjizi koju je potpisao Faith Warn: Gorko more – Prava priča o grčkom izranjanju sunđera.
Prvobitno su ljudi ronili na dah u potrazi za sunđerima. Nisu se svi vraćali na površinu, a neki su ostajali trajni invalidi. Kasnije kada je shvaćena veza između naglog izranjanja i reakcije organizma, u drugoj polovini 19.veka, dosetili su se i napravili prvo ronilačko odelo priključeno na mašinu koja je ronioce snabdevala vazduhom. Bio je to oklop koga se sećaju svi koji su gledali film Veliko plavetnilo (The Big Blue). Ni ono nije spasilo neke živote, jer su ljudi kretali u potragu za sunđerima na dubinama većim od 45 metara, za koje mašine nisu bile osposobljene.
Jedno od ovih odela nalazi se danas u lokalnoj prodavnici sunđera/improvizovanom muzeju u luci (na slici).
Po rečima lokalaca i verovanju naučnika, efekat Černobila razredio je populaciju sunđera u Egeju, pa su ronioci krenuli put novih destinacija, u Ameriku i Australiju.
Destinacija želja
Na ostrvu, koga je krajem 19. veka nastanjivalo 22.500 ljudi, danas živi tek nešto više od 2.500 stanovnika. Tek desetinu tog broja čine Italijani i Britanci koji su se ovde skućili poslednjih decenija. Na Simiju se nalazi još nekoliko seoceta – Pedi, Nanu, Maratuda i Panormitis, koji sve skupa nemaju ni 600 stanovnika.
Panormitis, na jugu ostrva, poznat je po manastiru posvećenom arhangelu Mihailu, zaštitniku ostrva, svetinjom Dodekaneza, čija je ikona mamac za hodočasnike iz cele Grčke, a kojoj ne odolevaju ni turisti iz svih delova sveta, jer se veruje da će vam istoimena ikona ispuniti želju ako pred njom zatražite njeno ispunjenje a obećate, zauzvrat, da ćete uraditi nešto važno i smisleno.
Do Panormitisa se stiže brodom sa Simija ili putem preko ostrva. U oba slučaja potrebno je oko sat vremena.
Tokom turističke sezone, broj „meštana“ se bar udvostruči, ali pravu gužvu prave jedino izletnici tokom nekoliko sati koliko provedu na ostrvskom šetalištu u luci. I neke od naših agencija nude letovanje na Simiju, ali zapravo ne postoje aranžmani. Kada pitate zašto je u ponudi ako ga nema, autistično odgovaraju: „Nema ga u ponudi“ ili „Biće sigurno sledeće sezone“.
Problem je, kako su nama objasnili na Simiju, to što se agencije nerado upuštaju u aranžmane s obzirom na potencijalnu nesigurnost prilikom dolaska ili odlaska sa ostrva. Pošto se do Simija dolazi i sa njega odlazi jedino morskim putem – (avionom do Rodosa, pa sat ili dva brodom, ili od Atine 10 do 15 sati morem) – brodovi neće isploviti ako su vremenske prilike loše a more nemirno. Može biti štrajkova, a i ko zna iz kojih sve razloga Grci mogu da zakasne ili uopšte ne isplove. Ako se nešto od toga dogodi, nemate alternativu. A kada već izgubite prevoz ka Simiju, ili sa Simija – a onda i let kući, znate kakve vam muke predstoje.
Događa se, ali jako retko. Veći je rizik uplatiti aranžman za neku od “proverenih destinacija” preko naših agencija, nego doći do Simija i u sopstvenoj režiji: avion do Rodosa, smeštaj preko Airbnb sajta ali nekoliko meseci unapred. Simi je skup, ali vredi svakog evra.
Simi – najlepša priča Egejskog mora
Onaj ko jednom kroči na ovo ostrvo neizbežno poželi da mu se vrati. I da ostane što duže. Lepota dvospratnih kuća neoklasičnog stila građenih uz brda koja se šire od luke, pa Kalistrate – 375 kamenih stepenika (par gore-dole, lako se čovek zabroji!) koji iz Jalosa, donjeg dela sela, vode ka njegovom gornjem delu (Horio ili Ano-Simi), kafanice ušuškane u hladovinu bogatih krošnji, iznenađenja koja čekaju u skoro svakoj od, čini se bezbrojnih uskih uličica kojima krivudate istražujući grad (što dalje od lučkog šetališta koje zaposednu izletnici tokom dana), opuštena i nasmejana lica ostrvljana koji su, naizgled, stalno nečim uposleni, samo su deo svakodnevice koju ste izabrali dolaskom na ovo ostrvo.
U neposrednoj blizini samog grada nalazi se samo jedna šljunkovita plaža, ali kupanje u kristalno čistom moru je ovde pravo uživanje samo ako se malo pomerite. Sa suprotne strane brda nalazi se seoce Pedi sa lepom, uređenom plažom, kakva je i Agia Marina, ali na obema nema dovoljno hlada. Čemprese i njhovu senku ćete naći na nešto daljoj, Agia Nikolaus plaži (Sveti Nikola), dok će se pravi avanturisti i ljubitelji netaknute prirode otisnuti lokalnim brodićem ka peskovitoj predivnoj plaži Agios Georgios (Sveti Đorđe) – jednoj od onih do koje stižete skokom sa broda i plivanjem.
Mnogi su verovatno čuli i za Festival na Simiju koji se tradicionalno održava od 1995. godine, tokom letnjih meseci, i mada je smišljen da ponudi zabavu turistima, zapravo je još jedno slavlje grčke kulture – moderne i klasične muzike, plesa, slikarstva i filma. Poslednjih godina ovaj festival postaje sve zanimljviji i stranim umetnicima koji dolaze i na umetnička druženja ali i da uživaju u čarima ostrva.
Sve to se može opisati rečima i ovekovečiti fotoaparatom. Ali ono što ne može, i što je prava vrednost Simija, to je spokoj koji smo svi odavno izgubili i gotovo zaboravili, a koji ovde nekako sam od sebe izroni. Niotkud.
Aleksandra Adanić
*** Tekst i fotogafije se ne mogu preuzeti ni delom ni u celini bez saglasnoti autora.
